Bøger af Branislav Nusic

Ja mislim da uopste nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako zivot covecji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopste i ne pise. Ali se meni predgovorom valja opravdati sto sam preduzeo ovaj posao - pisanje biografije - kojim se obicno bave propali politicari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivse dvorske dame i clanovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba nastala je bila citava hajka na mene. Sve sto je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se cese o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su - to se vec razume - pocinjali kritikom svoja literarna vezbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj nacin stvorili donekle reputaciju coveka bez duha i talenta, poce se saputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za clana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga casa mogao ocekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je nasim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i vazan posao nisu dovrsili, te se ni dan-danas nista ne zna ni o njihovom zivotu ni o njihovom radu na nauci - to sam odlucio da za vremena piberem gradju za svoj zivotopis. Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pisem ovu knjigu. Opis ovoga zivota otpoceo sam s rodjenjem, nalazeci da je to najprirodniji pocetak. Polazeci od toga fakta, ja se nisam upustao u stvari koje su prethodile mome rodjenju, posto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam zavrsio zenidbom, nalazeci da posle zenidbe covek i nema autobiografije. Uostalom, vreme od rodjenja do zenidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji covekovoj. Onako otprilike kao sto u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu cini jedan veliki period s mnogo potperioda. Cak bi se i u zivotu covekovom taj period od rodjenja do zenidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period "od doseljenja do propasti." Kao sto bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u zivotu, kao i u istoriji, nazvati: period "robovanja i patnji." Branislav Nusic

Iako prepoznatljiv uglavnom po svojim komedijama, Branislav Nusic, kao jedan od najplodnijih srpskih pisaca, ostavio je za sobom i mnogobrojna prozna dela. Medju njima znacajno mesto zauzima humoristicni roman Opstinsko dete (1902). Ovaj roman zbivanja sa drustvenom funkcijom, prikazivanjem raznovrsnih anegdotskih situacija i likova, medju kojima nijedan nije izrazito pozitivan, na elegantan nacin uspeva u svom cilju - razoblicavanju drustvenih anomalija. Dete rodjeno iz nedolicne veze mlade udovice Anike i popa Pere, donosi nevolje ziteljima mesta Prelepnica jer se zapravo ne zna pouzdano ko je detetov otac. Ubrzo napusteno i od majke, ovo nicije dete prelazeci iz ruku u ruke onih koji u njemu vide samo sredstvo za postizanje licnih ciljeva, iako pasivno, na svom putu od nemila do nedraga, sa velikim uspehom nedvosmisleno razotkriva nemoral i licemerje drustva u kojem je rodjeno.

Sala u cetiri cina, prvi put izvedena Narodnom pozoristu u Beogradu 1929. godine.

"Ako se moji mali citaoci iz ove price nemaju cemu pouciti, izvesno je da ce se imati cemu nasmejati. Najvise mozda meni. Ja cu se tome njihovom smehu radovati, jer decji smeh je najveca radost starosti..."

U prvom periodu svog dramskog stvaralastva Nusic je bio pod uticajem ruskog pisca Nikolaja Vasiljevica Gogolja. Sâm pisac o tome govori u predgovoru komediji "Sumnjivo lice," koju je prvobitno nazvao "gogoljijada u dva cina." Cuvena Gogoljeva drama "Revizor" inspirativno je uticala na pisca "Sumnjivog lica," ali je on dramski zaplet vezao za nase prilike i naravi. Birokratski aparat tadasnje Srbije on ne kritikuje onom zestinom i ostrinom kako to cini Radoje Domanovic u svojim satirama, ali ipak dovoljno snazno da vlast Obrenovica prikaze u pravom svetlu.

Branislav Nusic iza sebe je ostavio impozantan knjizevni opus. Iako je pisao i romane, price, eseje i drame, najprepoznatljiviji je po svojim komedijama. Medju njima znacajno mesto zauzimaju i dve drustvene komedije napisane u trenutku kada se cinilo da je njegov knjizevni rad zaokruzen. Desetak godina pred smrt pisac sa mladelackim poletom i cudesnom energijom pise, po mnogima, svoja dva najbolja dela - Gospodju ministarku (1929) i Ozaloscenu porodicu (1934). Smestajuci u fokus oba ova humoristicna komada temu borbe za licnu korist, svoje likove autor prikazuje kao licemerne, pohlepne, gramzive, samozive, sebicne i prevrtljive, ostavljajuci nam istovremeno dobronamernu opasku u tekstu da je pojava plejade ovakvih likova i dogadjaja moguca ¿svakad i svuda".

Branislav Nusic iza sebe je ostavio impozantan knjizevni opus. Iako je pisao i romane, price, eseje i drame, najprepoznatljiviji je po svojim komedijama. Me¿u njima znacajno mesto zauzimaju prve dve koje je napisao - Narodni poslanik (1883) i Sumnjivo lice (1888). Oba komada imala su neobican i tezak put ka pozorisnoj publici, pa ne cudi da su postavljena na scenu tek trinaest, odnosno, u slucaju Sumnjivog lica, tek trideset i pet godina kasnije. Iako je u svojim komedijama slikao drustvene anomalije i negativne pojave u srpskom drustvu s kraja XIX i pöetka XX veka, njegovi, ostrasceni i ambiciozni u svojim nastojanjima da ugrabe vlast, moc, bogatstvo i dominaciju nad drugima, likovi, u velikoj meri prepoznatljivi su i u savremenom drustvu.

Ovo je jednotomna zbirka svih novinskih tekstova koje je Nüi¿ napisao pod pseudonimom Ben Akiba.